Godine opasnog življenja

Jučerašnji tragični događaj u Parizu i neki od komentara u ovdašnjoj javnosti poput citiranja Maršala Mekluana od strane Nebojše Krstića, nekadašnjeg savetnika za medije Predsednika Republike Borisa Tadića“Sloboda satiričara ograničena je slobodom objekta satire da ne bude vređan i omalovažavan kao čovek”, inspirisali su me da se prisetim fizičkih pretnji i realizovanih nasrtaja u 25 godina mog novinarskog i izdavačkog rada.

Inače, gorepomenuti citat bio bio potpuno umesan da je napisan u trenutka početka sudskog procesa urednicima i izdavačima francuskog satiričnog lista… Ovako predstavlja verovatno jedan od najneumesnijih tvitova čije neprikladnosti, sasvim je moguće, ni autor nije bio potpuno svesan.

O pretnjama i fizičkim nasrtajima na mene i zaposlene u Color Press Grupi u proteklih četvrt veka retko govorim, uglavnom polaznicima naše novinarske škole da bi im dočarao ta vremena ali i činjenicu da novinarstvo nije samo stvar privilegija, putovanja i druženja sa poznatim ličnostima.

U kakvim smo vremenima živeli i o kakvim smo likovima pisali, takvih događaja je, ako ću da budem iskren, bilo nesrazmerno malo:

APRIL 1992. Nakon izlaska dva broja studentskog “Index”-a u januaru i februaru 1992. godine (na slici) – kompletna redakcija lista je smenjena. U danu kada je Savez studenata odlučio o našoj smeni – Milorad Crnjanin je na 3P TV NS organizovao okrugli sto na tu temu. Posle emisije, nešto iza ponoći, bomba je raznela kapiju moje roditeljske kuće u Baču, kroz koju su rođaci prošli samo pola sata ranije. U pomenutom broju “Index”-a imali smo intervjue sa Zoranom Đinđićem, Slavenkom Drakulić, Goranom Milićem… dovoljno da se ne dopadne novoj proradikalskoj garnituri Saveza studenata Univerziteta u Novom Sadu.

Nastavili smo već mesec dana kasnije sa izdavanjem “Nezavisnog Index”-a pod okriljem Nezavisnog društva novinara Vojvodine i Mileta Isakova koji se nije plašio da nas pozove i “udomi”.

AVGUST 1992. Istog leta, u avgustu 1992. objavili smo intervju sa advokatom Ilijom Radulovićem koji je u tom razgovoru optužio tadašnjeg komandanta Srpske garde Branislava Lainovića Dugog da je “čovek DB-a”. Lainović me je sačeko na ulazu svoje novootvorene diskoteke “Paradizo” u Novom Sadu, udario me, ja sam mu uzvratio i naravno na kraju izvukao debli kraj, na sreću bez težih telesnih povreda. Sećam se samo da sam mu rekao: “Što ne pošalješ demanti?” pre nego što mi se zamračilo pred očima.

Nastavili smo da izdajemo “Nezavisni Index”, kasnije i “Novosadski Index” i pratimo iste teme kao i do tada.

NOVEMBAR 1992. U jesen iste godine, sada već pokojna koleginica Gordana Jovanovićuradila je sa Lainovićem intervju za “Dugu” i u njega ubacila rečenice koje joj je Lainović u mom prisustvu “najozbiljnije zabranio” da ih “stavlja u novine”. Tog dana kada je izašao pomenuti broj “Duge”, Lainoviće je banuo u našu redakciju u stanu na 3. spratu zgrade u Alekse Šantića 3-5 na novosadskoj Grbavici, porazbijao sav nameštaj, izbacio jedini kompjuter koji smo u tom momentu imali (iznajmljen), niko nije povređen ali je koleginica Goca bila prisiljena da ide na Pan Radio, uključi se u živi program i dematnuje “sve što je ikad napisala”. Nije pomoglo, nekoliko dana kasnije na Lainovića je izvršen atentat od strane ljudi koji su u tekstu pomenuti iako je on tražio da ih koleginica ne pominje. Taj atentat je Lainović preživeo, onaj 8 godina kasnije – nije.

OKTOBAR 1995. Tri godine kasnije, u oktobru 1995. godine u vreme kada je naš list, tada već pod imenom “Svet”, redovno bavio “obračunima na beogradskom asfaltu” – dobio sam anonimno pismo u kojem je pisalo da ću biti likvidiran 15. novembra te godine i da mi je ostalo manje od mesec dana života. U potpisu – Romeo. Beogradski “momak sa asfalta” Romeo Savić je u tom momentu već bio među pokojnicima. Pokušao sam da nastavim život normalno, okretao se svaki put kada bi ulazio u svoju zgradu i nedelju dana pre “datuma”, dobio novo pismo, u koverti sa motivima “Sara Kay”. U njemu je pisalo: “Nismo te zaboravili. Ubićemo te iz pištolja kalibra…” Slučaj nisam naravno prijavio policiji znajući tadašnju (a na žalost i potonju!) povezanost policajaca i kriminalaca. Došao je taj 15. novembar i ja umesto da sedim zaključan u stanu odlazim sa koleginicom u Vukovar da radim intervju sa Vojislavom Stanimirovićem. U jesen 1995. Istočna Slavonije je verovatno bila najidealnije mesto da se nekog “rešiš”, ali, eto – nije se ništa desilo.

APRIL 2002. U vreme vlade Zorana Đinđića (januar 2001. – mart 2003.) bilo je verovatno najviše otmica, napada na novinare, “zauzimanja” zgrada televizija, a u tom periodu ubijen je i kolega Milan Pantić iz “Novosti” (11. jun 2001.)

Naš “doprinos” toj “epohi” bila je “kaznena ekspedicija” koju je vođa jednog od beogradskih mafijaških klanova u aprilu 2002. uputio ka Novom Sadu. “Ekipa za izvršenje” je vraćena sa mosta na Beški od strane tadašnjeg novosadskog “šerifa” Ratka Butorovića koji je u momentu kada mu je “najavljena akcija” sedeo sa dvoje mojih poznanika i “zaustavio” čitavu “operaciju”.

Kasnije sam od samih aktera saznao da je razlog “ekspedicije” bilo nezadovoljstvo jednog od episkopa SPC pisanjem “Sveta” o njegovom sukobu sa lokalnim “Otporašima”. Na moje pitanje pomenutom vođi klana – “Pa kakve ti imaš veze sa tim episkopom”, odgovorio mi je kako ga je isti skrivao u manastiru pola godine nakon nekog ubistva.

 

I pored više pokušaja da ga nakon brojnih afera penzionišu – pomenuti je i dalje vladika dok je vođa klana stradao u obračunu na Novom Beogradu pola godine kasnije.

10922636_10153082972649391_8142379382611398291_n

Nakon operacije “Sablja” i od početka vladavine Vojislava Koštunice do danas više nije bilo nijedne ozbiljnije pretnje ili nasrtaja ako se izuzme fizički napad “dečka” jedne pevačice na našeg novinara u leto 2006.

Delimično je do toga došlo zbog promenjene klime u društvu, delom i zbog toga što smo mi počeli više da se bavimo showbiz i lifestyle temama koje, razume se, nisu u toj meri problematične.

Svi ovi događaji naravno nisu ništa prema onome što se desilo kolegama Milanu Pantiću, Slavku Ćuruviji i Dadi Vujasinović ili što je proživljavala Brankica Stanković. Ipak, mislim da je u ovim danima korisno podsećati na takve događaje da bi se mlađim savremenicima dočarala društvena klima u kojoj novinari na ovim prostorima rade već dve ipo decenije.

Leave a Reply

Powered by Wordpress | Designed by Elegant Themes