The Act of Killing: Koliko je daleko Džakarta?

Svečana sala u Galeriji Matice srpske, Cinema City, pedesetak stolica, projekcija filma „Činubistva“. Dva sata kasnije – muk. Pa jak aplauz. O čemu je reč?

Nakon vojnog puča u Indoneziji 1965. godine, Anvar i njegova družina su dobili unapređenje: od bioskopskih tapkaroša do vođa odreda smrti. Pomogli su vojsci da ubije više od million komunista, Kineza i intelektualaca za manje od godinu dana. Kao islednik i egzekutor jednog od najozloglašenijih odreda, Anvar je ubio na hiljade ljudi sopstvenim rukama. Danas on uživa poštovanje kao osnivač desničarske paravojne organizacije koja je nastala iz odreda smrti.

Organizacija je toliko moćna da su njene vođe ministri u vladi koji se zadovoljno hvale svim svojim delima, od korupcije i lažiranja izbora do genocida. U filmu ‘’Čin ubistva’’Anvar i družina nam pričaju o ubistvima koja su počinili. Ali oni ne učestvujuu filmu kako bi svedočili za dokumentarni film: oni žele da budu zvezde u filmovima koji su im omiljeni još od dana kada su preprodavali karte u bioskopima. Zato reditelj filma izaziva Anvara i njegove prijatelje da urade igrane scene o svom iskustvu ubijanja, adaptirajući ih sami u svojim omiljenim filmskim žanrovima – gangsterski, vestern, mjuzikl. Oni pišu scenario, glume sami sebe, pa čak i svoje žrtve.

U filmu je neverovatno potpuno odsustvo grižnje savesti aktera zločina od pre 38 godina. Šokantna je i društvena prihvatljivost činjenice da su oni na slobodi, da im nikad nije suđeno i da danas slobodno pričaju u svojim zlodelima čak i na nacionalnoj televiziji. Neki od njih su danas potpredsednici vlade, ministri, slobodno drže mitinge…

O ovom istorijskom periodu gledali smo film „Godine opasnog življenja“ (Piter Vir) ali u njemu Amerikanci ni izbliza nisu tako jezivo prikazali zločine desničarskih paravojski, svakako daleko od onoga kako je u „Poljima smrti“ prikazan Pol Potov komunistički teror u obližnjoj Kambodži, samo 10 godina kasnije.

Komentar kolege Žikice negdne na polovini filma bio je: „Siguran sam da je Dancima ovo mnogo šokantnije nego nama!“. Film je naime, dansko-norveško-britanska koprodukcija.

Bio je upravu. Na izlasku sa Ž. Žilnikom komentarišem film i paralele sa prošle nedelje objavljenim snimkom proslave u hotelu „Tara“ u Bajinoj Bašti. Na tom snimku (nastalom pre par nedelja) deca i trudnice igraju razdragano u kolu dok pevač izvodi novi hit „sa obe obale Drine“: „Oj Pazaru – novi Vukovaru, oj Sjenice – nova Srebrenice!“ Bez da se bilo kome u sali na tom petominutnom snimku na licu vidi i najmanji grč koji bi ukazivao da nešto nije u redu sa prizivanjem „novog Vukovara“ i „nove Srebrenice“ i to ovog puta – na teritoriji Srbije

Boris Dežulović je par dana kasnije napisao kolumnu pod naslovom „Nož, žica, Sjenica“. Ono što ohrabruje je činjenica da je na portalima u Srbiji preko 80% komentara na ovu vest bilo negativno. Naše javno mnjenje, dakle, ne bi „svarilo“ Milana Lukića kako na RTS-u uz osmeh priča osvojim akcijama spaljivanja živih žena i dece u kućama oko Višegrada. Sudeći po reagovanjima na portalima u Hrvatskoj na Tomsonove stihove i slične ispade nekih tamošnjih ekstremista, ni njihova javnost u velikoj većini ne podržava one koji su u ratu činili zločine ili pak one koji takve danas slave i propagiraju.

Možemo dakle mirno da spavamo? Džakarta je daleko?

Nikako. Sve dok „izvođači“ pesama o „Sjenici – novoj Srebrenici“ i „Jasenovcu i Gradiški staroj“ posle svojih „zabava“ u motelu „Tara“ ili na stadionu „Poljud“– mirno odšetaju kući brojeći evre od svojih honorara i zadovoljno se smeškajući –„godine opasnog življenja“ još uvek nisu za nama.

http://www.youtube.com/watch?v=RHShavLtZjY

Leave a Reply

Powered by Wordpress | Designed by Elegant Themes