Praške priče

Alfons, Ivan, Bosna i Boputasvana

Kada je 1982. Ivan Lendl, mladi teniser iz komunističke Čehoslovačke upoznao pisca Jiržija Muhu, verovatno ni jedan od njih nije mogao da sanja u kom pravcu će se priča razvijati.

Dve godine kasnije, sada već prvi na ATP listi, ponos svoje otadžbine – Lendl prihvatapoziv da igra egzibicioni meč u Boputasvani.

Boputasvana?!

Zemlja zakoju većina ljudi na planeti nikad nije ni čula, postojala je kao kvislinška tvorevina južnoafričkog aparthejd-režima koji je ovu „državu“ (Republic of Bophuthatswana) stvorio na severu zemlje kako bi na tom terenu legalizovao kocku. Tako je nastao čuveni San Siti, „raj na zemlji“ sa svojim luksuznim hotelima koje je podigao Sol Kersner, ruski Jevrejin blizak režimu u Pretoriji. Boputsvanu naime, tokom njenog postojanja (1977-1994) nije priznala nijedna država u svetu sem Južnoafričke Republike . Bio sam u San Sitiju 2009. i razmere predimenzionirane raskoši hotela poput „The Palace of the Lost World“ koje nisu uporedive ni sa čim što sam sretao na planeti – svedoče i danas o ovom čudnom eksperimentu.

Vratimo se Lendlu. On je dakle 1983. prihvatio da igra egzibicioni meč u Boputasvani zbog čega je preko noći u Čehoslovačkoj i širom Istočnog bloka proglašen za „neprijatelja socijalizma“ i „promotera aparthejda“. Ubrzo Lendl odlazi u SAD i počinje da igra pod „zvezdama poprskanom“ zastavom da bi devedesetih dobio i američko državljanstvo. Poznanstvo sa piscem Jiržijem, sinom Alfonsa Muhe – rezultiralo je njegovom odlukom da počne da skuplja postere slavnog slikara secesije.

Trideset godina kasnije, u praškoj Municipal House održava se grandiozna izložba plakata Alfonsa Muhe iz kolekcije Ivana Lendla. Do sada najveća kolekcija Muhinih plakata obuhvata sve njegove periode i sve žanrove kojima se bavio: od pariskih postera za pozorišne predstave Sare Beranar, preko reklama za šampanjac „Moet“, paste za zube i „Nestle“ čokolade do plakata za velike sajamske priredbe u SAD gde je Muha proveo deo svog života. Zanimljivo je da je Muha bio zadužen zadizajn paviljona Bosne i Hercegovine (tada u sastavu Austro-ugarske – ali sazasebnim paviljnom) na Svetskog izložbi u Parizu 1900. godine.

Čivutski vrt

Nakon što sam pre osam godina prvi put bio na praškom Starom jevrejskom groblju, svaki put kada bi posle čuo stihove Balaševićeve pesme „Čivutski vrt“ setio bi se ovog mesta, svakako jedinstvenog na planeti: „Ako kročiš u čivutski vrt na sedmo koleno čini će pasti… Moja nesretna mati htela sme spasti savetom finim, ali morala je znati da ne sme kasti šta da ne činim… Ko u tuđi vrt uđe, crn lebac mesi u crnom plehu; ne poželi ništa tuđe, svi drugi gresi u tomsu grehu…“

Najstarije jevrejsko groblje u Evropi u praškom kvartu Josifovo osnovano je u 15. veku i u njemu je danas preko 100.000 nadgrobnih ploča, naslaganih i naslonjenih gotovo jedne na druge jer su zbog manjka prostora u getu, Jevreji morali da budu ekonomični čak i sa prostorom za sahranjivanje.

Današnji kvart Josifovo dobio je ime po autrijskom imperatoru Josifu II koji je 1780. izjednjačio prava Jevreja sa hrišćanskim stanovništvom. Do tada, Jevreji su u Pragu, ali i ostalim delova Habsburške imperije, živeli u getima. U Novom Saduje tako, geto bio na mestu današnje Jevrejske ulice i svako veče se zaključavao velikim lancem i katancem kako Jevreji posle sumraka ne bi odlazili u grad…

Iako su mnogi Jevreji koji su se u međuvremenu obogatili, počeli da naseljavaju i druge, reprezentativnije delove grada, a zidovi koji ga okružuju su srušeni 1848. – Praški geto opstao je do kraja 19. veka kada su vlasti odlučile da urbanizuju Josifovo i izgrade savremene bulevare i zgrade. Praški Jevreji su uspeli dana mestu nekadašnjeg geta sačuvaju šest sinagoga i pomenuto groblje. Svuda oko njih su pompezne secesijske palate, Pariska ulica koja preseca nekadašnji geto, urađena je u francuskom Art Nouveau stilu i danas je promenada najskupljih brendova kao što su Faberge, LV, Dior i Gucci.

U tom kruženju, praški Jevreji dočekali su 2. Svetski rat i holokaus. Kao i u ostatku okupirane Evrope, 90% čehoslovačkih Jevreja nije preživelo Holokaust. Prvo suodvedeni u Terezin, grad koji je pretvoren u „rajski logor“ u koji su nacisti dovodili delegacije Crvenog krsta, ali i neutralih zemalja poput Švedske i Švajcarske kako bi ih „uverili“ da je tretman Jevreja u Rajhu višenego human. Ovde su postojali bioskopi, horovi, orkestar, škole slikanja za decu i svi ostali elementi prividno normalno života. Stvarnost je, međutim, bila potpuno drugačija. Još pre potpune okupacije Čehoslovačke vlasti u Pragu (slično vlastima u Beogradu 1939.) donose nekoliko diskriminatorskih zakona koji su zabranjivali Jevrejima da trguju prehrambenim namirnicama, da se zapošljavaju u državnim organima i da se upisuju na fakultete u kvoti koja je veća od njihovog ukupnog udela u stanovništvu.

Kasnije, čim su Nemci okupirali Čehoslovačku pojavile su se table koje zabranjuju ulazak Jevrejima u bioskope, zabrane ulaska za jevrejsku decu u dečija igrališta u parkovima… A od 1. septembra 1940. – jevrejska deca više nisu mogla da idu uškole. Jedino mesto za igru bila su groblja – Staro u Josifovu i Novo groblje,izgrađeno krajem 19. veka u kvartu Žižkov. O ovome svedoči potresna izložba dečijih crteža koji su pronađeni u logoru Terezin a sada izloženi u sinagogi Pinkasova, odmah uz Staro groblje.

Zanimljivo je da su Staro jevrejsko groblje i okolne sinagoge preživeli Holokaust iz bizarnog razloga što su nacisti u nekadašnjem Praškom getu želeli da naprave „Muzej nestalih rasa“ i ovde dovlačili jevrejske relikvije, obredne predmete i svete knjige iz cele Čehoslovačke.

Ponekad se priključim organizovanim grupama turista i slušam (jel se to zove prisluškivanje?) šta im pričaju njihovi vodiči. Kombinacijom ovog „ukradenog znanja“, ličnog iskustva, filmova („Praški duet“…) i knjiga (Umberto Eko:„Praško groblje“, Franc Kafka: „Proces“) – doživljaj o nekom mestu u kojem niste živeli, postaje skoro pa potpun.

Legenda o praškom Golemu

Reč Golem pominje se u Starom zavetu u Psalmu 139:16 i označava ljudsko biće koje nije u potpunosti završeno. Prema nekim tumačenjima i Adam je, dok ga je Bog stvarao od blata, u početku, prvih par sati svog postojanja, bio Golem, živ ali ne i do kraja završen i uspunjen životom i svešću.

Kasnije u Srednjem veku u Judaizmu Golem se povezuje sa magijskom mogućnošću stvaranja novog ljudskog bića od blata kombinacijama i permutacijama jevrejskog alfabeta i drugim magijskim postupcima: “Kao i Adam, svi Golemi su napravljeni od blata, on je biće bez duše, bez sposobnosti izražavanja ali napravljeno tako da razume naredbe koje je dobijao ispisane na list papira koji bi se ubacivao u njegova usta. Koristio je kao sluga svog gospodara ili kao sredstvo da ispuni mračne namere svoga tvorca i nekome nanese zlo!.

Prema predanju praški rabin Juda Lev ben Bezabel je krajem 16. veka konstruisao Golema da zaštiti Praški geto od čestih pogroma kojima su Jevreji u to vremebili izloženi za vreme vladavine Cara Rudolfa II, imperatora Svetog rimskogcarstva. Legenda kaže da je rabin konstruisao ogromnog Golema od blata i gline i postavio ga na obalu Vltave kako bi zaštitio geto od napada: “Golem je rastao i širio strah i teror među žiteljima Praga. Car je prema predanju molio rabina dauništi Golema zauzvrat mu obećavši da će obustaviti progone Jevreja. Rabin ga je navodno uništio tako što je izbisao prvo slovo jevrejske reči ispisane na Golemovom čelu („emet“ – istina) pa je reč postala „met“ što znači – ’smrt. Golem se posle toga raspao i pretvorio u ogromnu masu gline i blata od čega jei stvoren”.

Legenda o Golemu ostala je da živi u Josifovu, na mestu nekadašnjeg Praškog geta. Na ovu temu snimljeni su mnogi filmovi, napisane knjige za decu ali i naučne studije. Preteča savremenih robota (nastali od nežive materije i stvoreni da ispunjavaju želje svog tvorca) ili Frankenštajnovog čudovišta – Golem je ušao u „jidiš“ kao reč za nekoga ko je trom i spor.

Četiri veka kasnije, nije se našao niko da od blata napravi Golema koji bi zaštitio praške Jevreje od holokausta a i danas bi jedan došao da povremeno poplaši i rastera horde bučnih turista koje opsedaju Josifovo.

Oštri uglovi u Kući crne Bogorodice

Kada kažemo „kubizam“ obično pomislimo na Pariz, na Pikasa i Braka. Slikarstvo i eventualno neku skulpturu. Međutim, Prag krije pravu riznicu kubističkog stila kakva se ne može naći nigde na planeti.

Za svega nekoliko godina uoči i za vreme Velikog rata (1910 – 1918) Prag je posle Pariza postao drugi najveći centar kubizma. Dok se u većini evropskih gradova Art Deco direktno nastavio na Art Nouveau – Prag ima taj dragoceni „most“ od nekoliko desetina zgrada rađenih u kubističkom stilu. Kubizam nije zahvatio samo arhitekturu nego i dizajn nameštaja, lampi, posuđa, čaša, nakita pa čak i ulične rasvete… Tako je i grob Franca Kafke, na Jevrejskom novom groblju Leopold Erman 1924. godine dizajnirao u kubističkom stilu.

Kubističke zgrade razasute su po celom gradu i ne postoji jedna određena četvrt gde se momogu videti. Kamuflirane među starijim i mlađim „sestrama“ iz drugih epoha i arhitektonskih stilova, kubističke građevine se mogu naći u delu ispod tvrđave Vyšehrad; zatim u samom centru grada – „House of the Black Madonna“ (tu je nekada bio Muzej češkog kubizma koji je na žalost prošle godine zatovren ali su predmeti iz njega odneseni u Muzej savremene umetnosti), pa na kraju Pariske ulice, iza hotela „Intercontinental“… Posle Velikog rata napravljeno je i nekoliko zgrada u „rondokubističkom“ stilu poput Janakove monumaentalne Palate Adria(1922-1925)…

U Kući crne Bogorodice u kojoj je nekad bio Muzej češkog kubizma još uvek se u prizemlju nalazi „Grand Cafe Orient“ sa lusterima, ogledalima i stolicama u kubističkom stilu a pored njega prodavnica „Kubista“ u kojoj možete kupiti neke zanimljive replike kubističkog porcelana, čaša pa čak i komade nameštaja.

Jedan kišni dan u Karlovim varima

Izlet u Karlove vari udaljene 130 kilometara zapadno od Praga bila je moja ideja. Kiša koja je pala – Božija volja.

Čuveno lečilište i modnenska banja za aristokraciju u koju su dolazili gotovo svi kraljevi, carevi, prinčevi i kneževi Evrope u 19. i prvoj polovini 20. veka (naš Milan Obrenović je bio veliki fan, dok je njegova Natalija više volela francuski Biaric) – posle 2. Svetskog rata izgubio je deo starog šarma. U sred koloritnih baroknih, klasicističkih i secesijskih građevina – iznikao je ogromni betonski soc-realistički “Hotel Termal”. Stanovništvo, do 1945. gotovo isključivo nemačko (Karlove vari, nekada Karlsbad, su u tzv. Sudetima) posle rata je proterano, većina njih u Bavarsku i Austriju a stara slava je u rukama novih čeških, socijalističkih upravnika banja, restorana i hotela počela da bledi. Odmah posle rata – 1946. vlasti su osnovale Filmski festival u Karlovim varima u želji da povrate bomeski šarm mestu i dovedu umetnike i turiste iz celog sveta… To će im poći za rukom tek kasnije i danas je ovaj festival jedan od najznačajnijih u Evropi.

Dok kiša dosadno sipi i mi bežimo u prvu poslastičarnicu – prve dve stvari koje padaju u oči su ljudi koji hodaju po gradu sa malim porcelanskim posudicama iz kojih na „pipak“ ispijaju, praktično „cevče“ – lekovitu vodu koja se toči na nekoliko česmi ugradu. Voda je odvratnog ukusa ali, kažu – lekovita. Druga stvar koju odmah primetite je činjenica da su gotovo svi natpisi – na ruskom reziku. Nisam pronašao zvaničnu statistiku, ali posle par sati provedenih u ovom mestu – u maju mesecu 99% turista su – Rusi

Zanimljivo je to sa Rusima posle pada Zida. Prve ruske turiste sreo sam sredinomdevedesetih na Sejšelima. Bili su bogati kao šejci, kockali su se za sve pare ali nisu bili i previše bahati. Par godina kasnije u Tursku je nagrnuo talas „višeg-srednjeg sloja“ ruske mafije i para-mafije: ljudi koji su bacali tanjire sa hranom u restoranima luksuznih hotela, tukli se sa Turcima na bazenu zbog neke dečije razmirice oko igračaka… Kako su godine odmicale, Rusi u Turskoj bivali su sve civilizovaniji i danas jedva da se razlikuju od „ostalih gostiju“. U međuvremenu preplavili su Evropu, Majami, skijališta po Italiji, Austriji iŠvajcarskoj, Francusku rivijeru, Tajland, brodove za krstarenja po Sredozemljui Karibskom moru… Razmišljam šta bi bilo sa svetskim turizmom i lancima hotela da danas nema Rusa i Kineza, dakle, da je „gvozdena zavesa“ ostala?

Istok jeda nas taj koji “ima novac” i decenijsku gotovo endemsku „neiživljenost“ kojoj će trebati puno godina da sustigne Zapad i „zasiti se“. Na radost poslastičara u Karlovim varima.

Golem, mitsko biće iz praškog geta

Muha iz kolekcije Ivana Lendla

Staro jevrejsko groblje u Josifovu

Crteži dece iz Terezina

Zgrada u kubističkom stilu

Lekovita voda iz Karlovih vari

Karlove vari

 

Leave a Reply

Powered by Wordpress | Designed by Elegant Themes