Zašto je mala Marija (13), Nemica po nacionalnosti, pevala “Bože pravde” i plakala za ubijenim kraljem

Moja baka Marija, Nemica po nacionalnosti, išla je u Baču, početkom tridesetih godina prošlog veka, u katoličku školu na nemačkom jeziku koju su vodile časne sestre. Mnogo godina kasnije, pričala mi je kako su svi znali da pevaju „Bože pravde“, zvaničnu himnu Kraljevine Jugoslavije i da su plakali kada je 1934. u Marselju ubijen Kralj Aleksandar Karađorđević. Oni, mali Nemci i Nemice, pripadnici nacionalne manjine koja je bila najmanje „slovenska“ u toj državi, ako se tako može reći.

Povod za ovo prisećanje je naravno slučaj fudbalera Adema Ljajića koji nisam želeo da komentarišem dok je bio „vreo“. Šta se to dogodilo sa našom državom i himnom za 80 godina da su je tada pripadnici jedne manjine poštovali i osećali svojom što danas u velikoj meri nije slučaj.

Zamislite situaciju: Siniša Mihajlović igra za reprezentaciju Republike Hrvatske u kojoj je rođen, ne želi da peva himnu „Ljepa naša“, njegov otac se posle izvinjava hrvatskoj javnosti…

Za razliku od Siniše Mihajlovića, Adem Ljajić se odlučio da igra za reprezentaciju zemlje u kojoj je rođen (a ne za BiH ili Tursku npr. kao mnogi njegovi sunarodnici iz Sandžaka) i njegov jedini greh je što nije pevao himu kojoj ne zna reči ili je ne oseća svojom (kao i većiha Bošnjaka u Sandžaku, koji je, budimo iskreni, vezuje za dešavanja u Foči u 2. Sv. ratu ili ona u Srebrenici u poslednjem ratu.)

Potpuno sumanuto je od igrača bilo tražiti da svi pevaju himnu jer himnu zemlje za koju igraju ne pevaju ni Zidan, ni brojni drugi fudbaleri Nemačke, Francuske ili Velike Britanije i to ne samo oni „obojenog“ porekla. Naročito kada ta ista reprezentaciju gubi tri utakmice zaredom. Jel u pitanju pevački hor ili fudbalske reprezentacija?

Lično, volim himnu „Bože pravde“ i uvek je pevam kad za to postoji zvanična, svečana prilika, naročito na Belom dvoru ili među ljudima koji znaju bar reči prve dve strofe i kojima ona nešto znači.

Zašto je mala Marija (13), Nemica, 1934. plakala kada su ubili kralja iz srpske dinastije i koliko bi danas malih Mađarica, Bošnjakinja, Albanki pa i Srpkinja plakalo na vest o nekom, daleko bilo, sličnom atentatu. To je pitanje na koje sebi treba da odgovore političari koji vode ovu zemlju proteklih 20 i više godine i koji su od nje napravili ono što danas jeste. Isti oni koji u Skupštini Srbije par dana nakon afere sa Ademom Ljajićem ćute kao mulci dok se intonira „Bože pravde“ ili pak zbijaju neumesne šale…

A fubaleri treba da jure loptu i trude se da je, ako je to moguće, zabiju u protivnički gol.

 

Leave a Reply

Powered by Wordpress | Designed by Elegant Themes