Dvorski umetnici, privatnici, mediji, IT stručnjaci & sportisti

Tokom predizborne kampanje a i pre nje, u vestima raznih TV-stanica gledamo na stotine otvaranja različitih fabričkih pogona, “malih i srednjih preduzeća”, “grinfild” i “braunfild” investicija, IT parkova, fashion parkova… Stvar je jednostavna i mehanizam funkcioniše potpuno isto u većini slučajeva: gradski, pokrajinski ili republički funkcioner dogovori sa “prijateljskom” privatnom firmom donaciju iz nekog od fondova za razvoj ili investicije.

Kako legne uplata, privatna firma vraća 20 do 50% od tog iznosa u kešu “na ruke” lokalnom, pokrajinskom ili republikom funkcioneru. Sa još jednom obavezom: uoči izbora – imaće obavezu da zajedno sa tim istim funkcionerom, ili njegovim šefom – “svečano otvore” pogon podignut tim čistim korupcionaškim novcem.

Ministar otvara bazene tik uz blok zgrada, koje, gle čuda, zida firma u vlasništvu njegovog brata i oca. Gradonačelnik za 4 godine kupuje 20 stanova i uredno ih uknjižava na svoje i ime članova svoje porodice… Gotovo svaki grad u Srbiji ima identičnu priču. I ona se ne odnosi samo na jednu stranku, već na sve koje su na određenom nivou vladajuće.

Razgovaram ovih dana i sa piscima, filmadžijama, organizatorima festivala… U kulturi je ista priča. Opstaju samo “dvorski umetnici” – oni dobijaju novac za snimanje filmova, njihove izložbe dobijaju podršku sekretarijata i ministarstava, njihove knjige izdaju i plaćaju državna izdavačka preduzeća… Dvorski sportisti, IT stručnjaci, tviteraši, mediji…

O tome koliko je parola “stop stranačkom zapošljavanju” kada je reč o javnom sektoru potpuno besmislena iz njihovih usta neću ni da govorim jer je “virus” iz javnog sektora odavno preseljen i u privatni i u sferu umetnosti i kulture. Po tom pitanji nikad nije bilo gore. Ni devedesetih.

Istraživanja govore da 70% mladih ljudi svoju budućnost vidi negde u inostranstvu.

Hoće li Srbija 2020. izgledati ovako: Prosek starosti stanovništva 50 godina, 300.000 preostalih radnika u privredi izdržava 6.000.000 staraca, nezaposlenih, zaposlenih u javnom sektoru i nešto sitne dece. Shodno tome svi žive bedno, sa prosečnom platom od 200 eura. Sve što je vredelo od mladih i talentovanih ljudi iselilo se u Kanadu, Austriju i na Island – ostali su stranački poslušnici, mediokriteti, neodlučni i armija starih ljudi.

Takva Srbija do 2050. neće postojati i tada više nikom neće biti bitno ni čije je nekad bilo Kosovo, ko je gradio Gračanicu i Mileševu za koga se borio Car Lazar i koga je izdao Vuk Branković. Exit, Guča i Tamburica fest će preživeti. Dozvole za njihovo ozdržavanje 2020. izdavaće gradske vlasti Vankuvera, Toronta i Feniksa.

Leave a Reply

Powered by Wordpress | Designed by Elegant Themes