Na jedrenjaku u Ameriku

U kući u kojoj sada živim, početkom 20. veka u ulici koja se tada zvala Herrengasse živeo je Nikola Forović. Porodica Forović je u 19. veku bila jedna od bogatijih u Novom Sadu, posedovala parobrode i 1864. na jednom od njih po imenu „Napredak“, iz Budimpešte prevezen kompletan inventar Matice Srpske u Novi Sad.

Nikola je ostao upamćen po knjizi „Na jedrenjaku u Ameriku“ koju je napisao 1917. godine kao 79-godišnjak. U knjizi je opisano njegovo putovanje u Ameriku na jedrenjaku „Liverpul“ 1865, petogodišnji boravak u SAD, povratak parobrodom u Evropu kao i sećanja nja dane provedene u Beču i Parizu.

Na druženju u „Siciliji“ na Badnje veče pomenuo sam taj podatak na koji sam naišao u „Enciklopediji Novog Sada“. Vladimir Pištalo reče da je skupljajući građu o Srbima u Americi u 19. veku naišao i na taj roman a Teodora Janković se prihvatila zadatka da ga pronađe u Biblioteci Matice Srpske. Danas 9 dana kasnije, u rukama mi je ova jedinstvena knjiga od 60 strana u izdanju „Izdavačke knjižarnice Svetozara F. Ognjanovića u Ujvideku“, štampana u „Štampariji Supek i Jovanović“ 1918. godine.

Jedinstvena je spoznaja da je vek ranije pod krovom naše, 161 godinu stare kuće, stanovao jedan ovakav avanturista i zaljubljenik u putovanja. Takođe, sjajno je znati da su Novosađani i pre 150 godina ljudi putovali po celom svetu i pisali o tome.

Nikoli, momku iz imućne porodice dosadio je mondeni život po evropskim prestonicama pa je u 27. godini rešio da sreću okuša u “Novom Svetu” i to u junu 1865. svega nekoliko nedelja nakon završetka Američkog građanskog rata.

Potpuno su fascinantni pojedini opisi njegovog putovanja na jedrenjaku, sećanja na Beč I Pariz kao i boravka u Njujorku.

Forović opisuje “družinu” u svojoj kabini u potpalublju  jedrenjaka “Liverpul”:

“Ja se nalazim na brodu za useljenike te ujedno ured ljudskog ološa. Počinjem sa mojom kabinom u kojoj su 4 postelje, br. 5, 6, 7. i 8. U br. 5. su dva brata po imenu Hart. Stariji je u Londonu sekao i prodavao konjsko meso, životinja od čoveka, surovije stvorenje nisam poznavao, uostalom, sve dosad ne imadoh ni prilike  ljude takvog kova posmatrati. Ali kad je jednog jutra svog brata izbio i pretio mu da će ga ubiti, a taj reče da to nije prvina, gadio sam ga se. Ali, kako beše golem i silan modasmo stim finije s njim postupati. Čim je to primetio, osetio, iskoristio je svoj uticaj, kao što već čine ljudi njegove bagre. Jer danas, posle 15 dana putovanja, nismo mu mu više saputnici nego poslužitelji…”

Da bi prekratio putovanje, Forović se seća bečkih i pariški dana:

“A kad sam se i ja tu našao, svagda sam u mislima bio u bečkom Prateru, kamo sam se kad i kad na fijakeru br. 134 dovezao pa iz drugog vremena u zverinjaku naredio sebi guščije džigerice sa gomoljikom (“Trüffel”), fino ponuđenu, dok je fijaker čitave sate na mene čekao, da me zatim odveze kući ili u operu… Od svega toga ostade mi samo uspomena od koje bolujem i patim (…) Danas godinu dana bavio sam se u Parizu, putujući iz Londona za Beč. U petak stigoh u Pariz, u subotu se nađoh sa mlađim Jokićem na Talijanskom Bulevaru i pošto smo još istog večera u Komičnoj Operi bili, dogovorimo se, da se sutra-dan na Duhove, u 11 sah. pre podne nađemo u Café Grande (…) Posle finog doručka prošetasmo se a međutim bilo je dva sah., kad je u Long Champ zakazana trka. Odvezosmo se i mi tamo. Tu imadoh prilike videti cara Luja Napoleona III., caricu Eugeniju, ceo dvor u svu aristokratiju (…) A danas? I danas sam doduše u mnogobrojnom društvu ali kakve sorte! Onda raskoš i gizdavost, sad nevolja i jad; onda najdivnija toaleta, sad dronjave krpe; onda razmetanje site gospode, sad sirotinja kojoj viri glad iz očiju…

Forovićev popis “živih stvorova” na brodu svedoči da rezultat Američkog građanskog rata u smislu odnosa prema crncima nije baš ostavio velikog traga na evropske useljenike:

“Brodarsko osoblje broji 60 mornara, 4 oficira i kapetana po imenu Champerline, Američanin, vrlo fin I obrazovan gospodin, što je na brodu retkost. Živih stvorova bilo je osim dva crnca kuvara, 1 krava, 6 mačaka i tri psa od kojih su dva psa zbog neposlušnosti i nezgodnih običaja u more bačena!”

Nakon 40 dana putovanja jedrenjakom od Londona, Forović stiže u Njujork. Zanimljivo je da I u to vreme u Njujorku ima Srba:

“U moje doba ovi su Srbi bili u Nju-Jorku: pet ćurčija,  Mirković iz Rume,  Popović iz Kikinde, Krstonošić iz Baje, Plaši-Piletović, zapravo Milić iz Beograda, Uroš Radulović, austr. potporučnik, u grašanskom ratu kapetan, sad pismonoša. Kao takav proneverio je nekoliko novčanih pisama te je i sam došao sa one strane brave…”

Pišući knjigu 1917.-  tačno 47 godina po povratku iz Amerike, Forović rezimira svoje utiske:

“U Americi sam proveo od 26.juna 1865. do 14.maja 1870. Da je danas mnogo što-šta drugačije nego što je bilo u moje doba priznaću rado; ali onda je bilo sve tako kao što pričam. Iako sam tamo našao vrlo povoljan položaj, vratio sam se bez uzdisaja za Amerikom. To je zemlja gde svi obožavaju zlatno tele; gde deca ocu vele starče a majci babo; gde se braća u zrelijim godinama neće da znaju; gde otac sina od 12 godina iz kuće tera, da sam zarađuje; gde sin oca može tužiti; gde usred leta naraste temperature do 100-105 stepeni Farenhajta (40 Celzijus), da njih 40-45 od sunčanice umru (u to doba spava sirotinja po ulicama i krovovima); gde se o novoj godini ili 4. jula, na dan nezavinsosti, od jutra do duboko u noć iz revolvera puca, da je još milostiv slučaj ako poginu samo njih 50 a 90 se rane; gde cveće ne miriše a opet se grdan luksus sa njim tera, tako da košar parfimiranog cveća staje do 100-200 i više dolara; gde ptice ne pevaju osim vrabaca, koje je baš u moje doba neki špekulant iz Evrope hiljadama doveo i par po 4 dolara (20 kruna) prodavao…”

Forovićevo viđenje ženskih prava u Americi sredinom 19. veka takođe je pažnje vredno:

„U Americi uživaju žene naročita prava još iz doba kada ih je bilo malo, na prim. muževljevo imanje nije sve njegovo, polovina je ženino, ali ženino imanje je neokrnjeno njeno. Tu se devojke na ulici najpre javljaju, kreću se slobodno, idu bez pratnje u pozorišta, koncerte, jer znaju da ih zakon štiti. Obreče li koji momak devojci da će je uzeti za ženu a ne održi li reč, ona ga može tužiti a sudac naredi žandaru:  Donesi mi telo toga i toga! U slučaju ako se pravda tim da ne može ženu izdržavati, strpaju ga u koju radionicu i što zaradi, njeno je…“

Nikola na kraju knjige opisuje svoj povratak u Novi Sad:

„14. maja pođoh s parobrodom Emil Perejra za Evropu i posle 9 dana zatekoh u Parizu  oba moja medicinara. Na brodu su bili putnici većinom Francuzi a kada smo kod Bresta videli francusku obalu, mnogi su pali na kolena i u glas kliknuli: Ma belle France!

Još  maja meseca dođoh u Novi Sad, mesto gde sam se rodio i zagrlio sam moju milu staru mater. Bogu hvala! Svi smo bili na okupu. Kad sam ih video, zaboravio sam na sve nevolje i sav jad koji sam pretrpeo i život mi je ponovo sijnuo u svojoj ružičastoj boji! U Novom Sadu sam zatekao svoje stare drugove i stekao nove: Lazu Kostića, Kostu Trifkovića, Paju Novića, Mišu Dimitrijevića, Mošu Kostića, Mladena Jojkića. Međ Srbima je vladala sloga; ali to je onda bilo. Svi su oni navedeni legli pod zemlju  – ja ostadoh, da se njih setim i sećaći ih se, dok mi živo srce u grudima bije!“

 

Leave a Reply

Powered by Wordpress | Designed by Elegant Themes