Indija, 15 godina posle…

Dok je naš avion propadao u nevremenu visoko na nebu negde između Mumbaija i Goe, setio sam se svog prošlog puta u Indiju, pre ravno 15 godina. Te 1996. godine, SR Jugoslavija je po prvi put posle rata učestvovala u izboru za Miss World a nas nekoliko novinara pratili smo tadašnju misicu i ekipu „Miss YU“ kompanije u Bangalor, grad na jugu Indije u kojem je ovo takmičenje održano. Bangalor, današnji indisjki ekvivalent za kalifornijsku „Silikonsku dolinu“ tada je započinjao svoju informatičku eru a Indija je bila još daleko od ove BRIK-sile kakva je danas.

Jednog jutra iz Bangalora Vesna Jugović nas je povela par stotina kilometara na sever u grad Putaparti pored kojeg se nalazio veliki „ašram“ Sai Babe, nedavno preminulog indijskog mistika koji ima milione sledbenika širom sveta. Tog dana bio je rođendan Sai Babe, ceo ašram je slavio, hiljade hodočasnika iz celog sveta slivalo se tu da vidi čoveka za kojeg se pričalo da materijalizuje zlatni prah iz ruke… Među njima i brojni Evropljani i Amerikanci, sećam se Njujorčanke, bivše Madonine šminkerke koja nam je pričala da je sve ostavila i došla da živi u ašram.

Posle izbora za Miss World koji su obeležili protesti ženskih udruženja koja su smatrala da su ovakve manifestacije vulgarizacija ženske lepote, odleteli smo za Delhi. Bio je 29. novembar i naš ambasador u Indiji Sveta Tomić, kako to i priliči, organizovao je prijem za Dan Republike u svojoj velelepnoj rezidenciji u diplomatskoj enklavi Delhija, koju je Tito svojevremeno dobio od Nehura. U isto vreme u Delhiju je bila delegacija koja je pratila Miru Marković na promociji hindu izdanja njene knjige… Sećam se da je put platio i delegaciju vodio Bogoljub Karić lično, tu su bili još i Dušan Mitević, ministarka zdravlja Leposava Milićević i brojni drugi pripadnici tadašnjeg SPS-JUL  establišmenta. U to vreme već su počeli protesti zbog krađe izbora u Srbiji i kada sam par dana kasnije u Katmanduu u Nepalu na naslovnoj strani lokalnog lista video veliku fotku Zorana Đinđića znao sam da se nešto krupno dešava… Reč je o epohi pre interneta kada smo, hiljadama milja daleko od Srbija, o tome šta se dešava u Beogradu saznavali samo iz izveštaja na CNN-u . Da je došlo do nekih bitnih promena shvatio sam kada smo par dana kasnije u jeku protesta sleteli na beogradski aerodrom a ja sam jedini od svih u grupi rekao da sam došao iz Indije, ostali su naveli London preko kojeg je ištao tranzit i – glatko prošli. Mene su zbog Indije zadržali na „sanitarnom pregledu“. Kad sam se pobunio i rekao da je u Indiji bila i Mira Marković kao i dvadesetak ljudi iz njene pratnje – sanitarni inspektor na aerodromu samo je odmahnuo i rekao: „Ma njima ni kuga ništa ne može!“. U Srbiji je takva vrsta komentara iz usta državnog službenika u uniformi  bila je nezamisliva samo par meseci ranije.

Sećam se koleginice iz „Novostii“ koja je tada na povratku kući u nameri da ispuni želju svog tadašnjeg glavnog urednika, nekada davno dopisnika iz Delhija, u avion unela čitavu granu sa drveta „iz dvorišta kuće u kojoj je Rade stanovao!“. Stjuardese su u čudu prootestovale ali je koleginica bila nepopustljiva i u Beograd donela tu čudnu relikviju iz indijskog glavnog grada. Čuvene su bile tih zimskih meseci 1996./97. naslovne „Novosti“ koje su u istom danu u evropskom izdanju imale na naslovnoj „Ustao je narod!“ a u izdanju za Srbiju (onom koje čitaju Sloba i Mira): „Ruše ustavni poredak!“

„USRANA ŠMINKA DEFILIRA…“

U Katmanduu smo te zime videli ostarele hipike koji još uvek žive u toj himalajskoj tada kraljevini, danas republici. U vreme našeg puta u zvaničnoj poseti nepalskom kralju Birindri bio je nemački predsednik Hercog. Scena koja se pamti ceo život: Nemački predsednik i nepalski kralj prolaze u kočijama kroz kapiju palate na čije se obe strane nalazi po jedna „svastika“, istočnjački drevni simbol prosperiteta koji je Hitler zloupotrebio i zauvek satanizovao.  Kukasti krst je inače sveprisutan na brojnim hindu svetilištima pa i običnim kućama. Sa druge strane, veze Nemačke i Nepala su duge i čudne i sežu još iz tridesetih kada se Hitler posebno zainteresovao za hindu-okultizam.  Još tada u vreme naše posete, u centru Katmandua je bila bečka pekara sa svežim alpskim jogurtom koji je svakog jutra stizao redovnim letom „Lufthanse“ iz Frankfurta… Par godina kasnije kralja Birindru i veći deo njegove porodice poubijao je nervno rastrojeni nećak a 2008. godine posle višemesečnih nemira, proglašena je Republika čime je poslednja hindu-monarhija prestala da postoji… Te 1996. na aerodromu u Delhiju na „putu za Katmandu“ kako bi rekao Džoni Štulić, čekao nas je JAT-ov avion sa kompletnom našom posadom, pilotima i stjuardesama. Tih godina, zbog sankcija UN, JAT nije imao mnogo letova pa je svoje aparate iznajmljivao afričkim i azijskim kompanijama – u ovom slučaju „Royal Nepal Airways“-u. Danas, na žalost, JAT-ove dotrajale letelice ne bi iznajmlila nijedna od tih aviokompanija koje su u protekloj dekadi uglavnom pokupovale nove savremene avione.  Stujuardese su nas pred kraj leta uvele u pilotsku kabinu i tom prilikom sam doživeo jedno od najvrtoglavijih sletanja u životu. Naime, Katmandu je u kotlini koju okružuju oštri vrhovi Himalaja i da bi se avion spustio na pistu on mora bukvalno da se obruši na nju pod veoma „tupim“ uglom. Smatra se jednim od 10 najkomplikovanijih aerodroma za sletanje na celom svetu. Par sati kasnije dvojicu pilota iz našeg aviona sreli smo u kazinu. Katmandu je i tada i danas bio meka za mnoge Induse i Kineze željne kocke koja je u njihovim zemljama zabranjena (sa izuzetkom bivših portugalskih poseda Makaoa i Goe).

Iako je monarhija u Katmanduu pala, u susedstvu Nepala još se žilavo drži mala budistička kraljevina Butan u kojoj je Televizija dozvoljena tek 1999. godine, i danas postoji striktna godišnja kvota turista a umesto „Bruto nacionalnog proizvoda“, zvanično se prati „Nacionalna količina sreće“… Jedna od mojih narednih destinacija.

Indija 2011. deceniju ipo kasnije: moćna zemlja sa više od milijardu stanovnika, još uvek je puno bede i prljavštine ali je napredak ogroman i oseća se na svakom koraku… Ja, deceniju ipo kasnije,  imam dve kćerke, mlađoj sam dao ime India…

U Delhiju je od 10. do 12. Oktobra održan FIPP Magazine World Congress koji je okupio najznačajnije izdavače magazina iz celog sveta. Indija kao trenutno jedna od zemalja sa najmoćnijom medijskom industrijom, bila je logični izbor za domaćina, tim pre što je predsednik FIPP-a već dve godine Indus, Aron Puri (Aroon Purie), predsednik medijske grupe „India Today“. Kongres je otvorila Ambika Soni, ministarka informisanja Indije, inače član Kongresne partije i poslanik u Parlamentu Indije. Ona je delegatima kongresa otkrila da je Indija proteklih deset godina mnogo postigla u liberalizaciji medijskih zakona pa je sad tako moguće da izlaze strana licencna izdanja, da kompanije u 100% inostranom vlasništvu osnivaju novine, magazine i TV-stanice i mnoge druge druge stvari koje su te 1996. kada sam prošli put bio – bile potpuno nezamislive. Ambika je inače u vreme dok je bila ministarka kulture Indije okrenula čuvenu promotivnu kampanu „India, Incredible India“ koja se godinama vrti na CNN-u i privukla je milione stranih turista u zemlju. Ambika govori pet stranih jezika, magistrirala je Istoriju umetnosti u Madridu, doktorirala u Havani…  Dok sam slušao ovu smirenu i pametnu ženu kako govori o dugom putu koji je Indija prošla u protekloj dekadi kako bi se potpuno otvorila i prilagodila svoju medijsku i kulturnu scenu svetskim standardima, uhvatila me tuga pri pomisli kakve smo mi ministre kulture i informisanja u proteklih 15 godina imali, i kakve ćemo po svemu sudeći tek imati…

DVE REČI: DAL I NAM

I kongresi FIPP-a su se promenili: nekada su izdavačkim svetom suvereno vladali Amerikanci i Englezi, danas kongresima dominiraju predstavnici trenutno najprosperitetnijih zemalja: mahom niski Indusi i Kinezi, još uvek pomalo pogubljeni i visoki, mršavi i plavi Nemci. Ostali se mogu naći u tragovima.

U pauzama kongresa obišao sam neke od atrakcija koje su mi promakle pre 15 godina. Tada sam, naime, bio u Nepalu u Katmanduu, u Agri sed ividio Tadž Mahalu a u Radžastan na slonu popeo do palate Maharadže od Džaipura.  Sad sam pored Crvene tvrđave, jednog od hramova Sika, „Vrata Indije“ i Starog bazara noću uspeo da obiđem legendarni restoran „Bukhara“ u nekadašnjem „Sheratonu“, (danas „ITC Maurya Hotel“) u koji nas je pre 15 godina odve Milutin Stanojević, tada prvi sekretar Ambasade SRJ u Delhiju, danas otpravnik poslova u Ambasadi Srbije u Izraelu. Spektakularni ukus ovdašnjeg „dala“ (pikantni umak od neke vrste sočiva) i „nama“ (indijski tanki hleb premazan puterom)ostali su mi pod nepcem 15 godina i nisu se promenili. Cene jesu – i više su po mojoj proceni bar 5 puta nego te 1996, ali i pored nemilosrdnih cena (najjeftinija flaša vina je 50 eura što je meni koji sam pre par meseci u Pamploni u restoranima pio izvrsnu „riohu“ za 10 eura posebno teško palo!) – restoran je dupke pun, jedva smo dobili mali sto za tri osobe. Posle prave gozbe i napojnice od 1.000 rupija (oko 17 eura) a nakon što sam napomenuo da se toliko smejemo jer slavimo 8. godišnjicu braka, usledili su pokloni šefa kuhinje: mala torta na kojoj je pisalo „Srećna 8. godišnjica“, pa dve ruže, za Sandru i Svetlanu, još dva deserta i na kraju – tri kesice sa mešavinom za „dal“ da ga spravljamo i kod kuće… U Indiji je sve u „tipu“ i napojnica je zaista jedini način da sve što očekujete od konobara, vozača, taksiste, recepcionara i bilo koga drugog – bude stvarno i urađeno kako treba!

TATA, BITLSI, ODBEGLE RUSKE BALERINE I TERORISTI

U Delhiju smo ovog puta odseli u „Taj Palace Hotelu“ koji je u lancu „Taj Hotela“ čiji je osnivač porodica Tata, jedna od najmoćnijih u Indiji (turizam, rudnici, telekomunikacije, automobili….). Prvi „Taj Hotel“ podignut je davne 1903. godine u Bombaju, današnjem Mumbaiju.  Legenda veli da je Tata podigao hotel izrevoltiran što mu predhodno kao „obojenom“ (iako već tada jako bogatom) nije dozvoljen ulaz u tada najluksuzniji bombajski Watson’s Hotel. Pa se tata Tata zainatio i podigao veći, lepši i luksuzniji.

Legendarni „Taj Hotel“ u Bombaju sagrađen u „indo-saracenskom stilu“ i danas je jedan od najluksuznijih na svetu a tokom više od 100 godina postojanja, u njemu su se gostile maharadže i kraljevi, odsedali su „Bitlsi“, holivudski glumci, ruski baletani i balerine odbegli od Oktobarske revolucije, pevači i slavni kompozitori…  U novembru 2008. hotel je bio meta islamslih terorista koji su držali zarobljene stotne gostiju i članova osoblja da bi se bilans mrtvih u eksploziji i požaru koji su nastupili popeo na 167. Hotel je u celosti ponovo otvoren tek prošle godine.

Na svom putu za Gou, sleteli smo u Mumbai u kojem smo zbog kašnjenja aviona iz Delhija izgubili sledeći let. Par minuta kasnije trčali smo sa koferima i dva nosača i preskakali izmete neindentifikovanih životinja (ili ljudi?) na prašnjavoj stazi između Terminala 1 i Terminala 2 u Mumbaiju. Naime, avio-kompanija „Kingfisher“ (inače, ista kompanija proizvodi i istoimeno najčuvenije indijsko pivo!?) više nije imala letove tog dana pa nas je prebacila na „Jet Aiways“ koji leti sa drugog terminala pa smo uz neviđenu strku uspeli da se isčekiramo u poslednjem sekundu. Inače, najveća fobija bio nam je nestanak kofera jer smo na dva kofera sa „Turkish“-ovog leta Beograd-Istanbul-Delhi čekali punih 36 sati („Ostali su u Istanbulu!“ rekao nam je hladnokrvno aerodromski službenik u tri ujutro nakon što smo sleteli u Dehi i još u bunilu trljali oči).

Konačno, stigli smo u Gou posle propadanja, presednja, kašnjenja i svih neprilika – nas dvoje i naša dva kofera.

Do 1961. godine portugalska kolonija, Goa je i danas u mnogo čemu drugačija od ostatka Indije: oko 30 procenata stanovništva su katolici (ostatak čine hindu vernici i nešto muslimana), neki ljudi još uvek govore portugalski, i ovde je kao i u Makaou, dozvoljeno kockanje koje je u celoj Indiji i Kini zabranjeno… Na putu od aerodroma do „Royal Orchid Hotela“ smeštenog na obali Indijskog okeana kod mesta Majorda, nailazimo na čarobne hacijende i crkvice izgrađene u portugalskom kolonijalnom stilu a okrečene živim bojama Indije…

Taksista kojeg smo uzeli sutradan u kolima je umesto Ganeše i Šive imao kipove i nalepnice Bogorodice, Isusa, Sv. Avgustina i Sv. Franje. Priča nam kako je njemu pričao njegov otac da je do pre 50 godina, u vreme portugalske vladavine Goa bila mnogo pristojnije mesto za život: „Mogao si da izađeš iz kuće i ostaviš otvorenu kapiju, niko ne bi ušao da je opljačka! A danas ti ne pomažu ni tri ključa i katanca!“, reče on i podseti me na slične priče nekih starih Novosađana, a tako je verovatno u mnogim mestima širom planete kojima su tehnološki napredak , urbanizacija i doseljavanje velikog broja ljudi sa strane doneli pošasti za koje ranije nisu znali.

„MIDNIGHT EXPRESS“ SA POGLEDOM NA INDIJSKI OKEAN

Plaže oko Arambola na severu Goe na kojima se i danas skupljaju hipici iz celog sveta, ostaće za neki drugi put jer je tri dana, koliko ćemo ovde provesti, premalo da bi se sve obišlo. Naime, tokom šezdesetih i sedamdesetih  (sve je počelo se „Bitlsima“ i njihovom „indijskom fazom“ ) hiljade hipika iz celog sveta počinju da dolaze na Gou i tu provode zime, neretko se i trajno naselivši. Topla klima, jeftina nrana i „gandža“, tada prilično liberalni odnos vlasti prema drogama – učinili su da Goa postane meka za „decu cveća“  cele planete. Danas su zakoni mnogo rigorozniji – za svega 10 grama hašiša koje pronađu kod vas možete da dobijete i do 10 godina „teške robije“ u nimalo živopisnom Aguada zatvoru. O jednom takvom slučaju u koji je bio umešan turista iz Srbije i ambasada je jedva uspela da ga izvadi iz zatvora koji je ličio na Danteov pakao, pisao sam te 1996. godine… Nisu retki slučajevi ni da slabo plaćena i korupciji sklona lokalna policija podmetne drogu turistima kako bi od nih izvukla mito jer ih u suprotnom čekaju 10 jezivih godina u Aguadi… Ako prežive. Jedan takav slučaj iz 1998. pominje „Lonley Planet“: Iako je jedan od dvoje turista bio lečeni asmatičar koji nikako nije mogao da puši hašiš, policija im je prilikom pretresa iznajmljene kuće ubacila paketić sa 165 grama i kako su odbilii da plate 3.000 dolara, to ih je koštako 18 meseci u Aguada zatvoru dok uz pomoć ambasade i advokata nisu uspeli da dokažu svoju nevinosti (viđeno u mnogim filmovima od „Midnight Express“-a na ovamo…).

Pored hipika i peščanih plaža, Goa je poznata i po svojim veličanstvenim crkvama, palatama, katedralama i samostanima skrivenih tropskim rastinjem. Stara Goa, već dva veka potpuno napuštena, u 16. i 17. veku bila je grad od 200.000 stanovnika koji se po moći, bogatstvu i lepoti mogao meriti sa Lisabonom. Stara Goa nije bila samo prestonica Portugalske Indije nego i celog Portugalskog istočnog cartva koje je uključivalo posede u Indiji, Makao u Kini, Istočni Timor u Indoneziji, Angolu i Mozambik u Africi…

Poslednjih decenija arheolozi su malo rasčistili teren, neke od crkava su ponovo vraćene u funkciju kao što su Se Cathedral, najveća crkva u Aziji ili Basilica of Bom Jesu. 45 metara visoki ostaci Tornja Svetog Augustina vide se iz tropske šume kilometrima daleko. Crkva i samostan su napušteni još 1835. kada su portuglaske vlasti proterale mnoge monaške redove iz Goe.

KATEDRALA U DŽUNGLI

Stara Goa poznata je širom hriščanskog sveta jer se ovde u Basilica of Bom Jesus nalazi posmrtni ostaci Sv. Franje Havijera, poznatog kao „Apostol Indije“ koji je bio učenik Sv. Ignjacija Lojole, osnivača Jezuitskog reda… Svakih 10 godiina,  3. decembra na dan ovog sveca, iznosi se njegovo telo iz Crkve i pronosi u procesiji kroz okolna sela. Sledeći takav događaj biće za tri godine, 3. decembra 2014.

Posle nekih dvadesetak minuta vožnje uz reku Mandovi stižemo u Pandžim (Panjim), sadašnju prestonicu Goe. Kada su Britanci 1947. napustili Indiju a poslednji viceroj lord Mauntbaten spustio „Junion Džek“ sa jabola u Bombaju – portugalski ministar kolonija, kapetan Teofilo Duarte izjavio je da„portugalska zastava neće biti spuštena bez da hiljade Portugalaca, Indusa, belih i obojenih daju svoju krv u njenu odbranu“. I zaista, Portugalci kojima je u to vreme vladao Frankov kolega, diktator Salazar, ostali su u Goi 14 godina posle proglašenja nezavisnosti Indije. Predsednik Nehru ,iako svestan da bi u slučaju plebiscita većina stanovništva ove enklave mogla da glasa za ostanak pod Portugalom, zalagao se za mirno prisajedinjenje Goe. Međutim, popustio je pod pritiskom vojnih krugova i u noći između 17. i 18. decembra 1961. počela je „Operacija Vijau“ – indijske trupe prešle su granicu i uz simboličan otpor vrlo brzo zauzele celu Gou. Iako je diktator Salazar naredio kolonijalnim vlastima da unište sve objekte prilikom povlačenja, to se nije desilo tako da je veliki deo portugalske arhitekture sačuvan do današnjih dana.

Pandžimom dominira impresivna Bogorodičina crkva sagrađena 1619.  na uzvišenju u centru grada, okrečena u belo sa plavim ukrasima i natpisom „Ora Pro Nobis“. Na otvorenom zvoniku blista ogromno zvono koje je donešeno iz gorepomenute  Crkve Sv. Avgustina u Staroj Goi kada je ona napuštena. To je drugo po veličini zvono u Goi, posle „Velikog zlatnog zvona“ na Se Cathedral.  U Bogorodičinoj crkvi svakodnevno se služe tri mise, na engleskom, portugalskom i lokalnom – konkani jeziku. Na obali reke Mandovi nalaze se dva mala pristaništa sa natpisom „Casino“. Tu se ukrcate u čamac koji vas vozi na brod-kocarnicu koji plovi sredinom reke i za nekih 10 eura tu možete neograničeno da jedete i pijete ceo dan. Uslov je naravno, da kockate.

Kako je Goa udvostručila svoje stanovništvo od odlaska Portugalaca pre 50 godina do danas, većinu danas čine vernici Hindu religije, uglavnom doseljenici iz drugih delova Indije. Njihovi hramovi koncentrisani su u regionu Ponda i oko njih su sagrađene škole, ašrami, smeštaji za hodočasnike… Posetili smo dva: Shantadurga Temple i Manguesh Temple. Izuvanje je obavezno kao i u džamijama i hramovima Sika, fotografisanje unutar hrama strogo zabranjeno, svuda odjekuju glasovi monaha koji ponavljaju ritmički svoje mantre…

Goa je poslednjih godina postala i stecište brojnih poslovnih ljudi iz celog sveta koji su se odlučili na „daunšifting“ tj. na to da stresnu atmosferu londonskog Sitija, moskovske berze ili Volstrita zamene meditacijom u kolibi od bambusa na peščanoj plaži koja gleda na Indijski okean. Prijatelj mi kaže kako je na TV-u gledao reportažu o ruskom biznismenu koji je napustio svoj posao i sada sedi ispod palme na pesku Goe i kucka po MacBooku, piše knjigu kaže.

Bogorodičina crkva u Pandžimu

Basilica of Bom Jesus

Se Cathedral

Safa Shaouri džamija u mestu Ponda

Ostaci Tornja Sv. Augustina

“Ljudi majmuni” u uličnoj procesiji u Delhiju

Red Fort u Delhiju

Vernici u hramu Sika u Delhiju

 

Leave a Reply

Powered by Wordpress | Designed by Elegant Themes