Albanija

Jednodnevni izlet u Albaniju činio se kao privlačna opcija u učmaloj “festivalskoj” i predsezonskoj (ako sezone ikad bude) Budvi. Krenuli smo ranom zorom, Dušan iz Beograda, Bojana iz Niša, jedna gospodja iz Ivanjice, ja i desetak Nemaca, Finaca i Engleza. Tu je i vodič Milivoje koji insistira da ga zovu Mili, duboko u sedmoj deceniji zivota ako ne i osmoj te vozac Zoki koji je prošle godine bio 73 puta u Albaniji!

Posle Bara i albanskih sela u unutrašnosti opstine Ulcinj – krivudavim i izlokanim “medjunarodnim” drumom, neretko ometani od strane kokošaka i krava – izbili smo na granicu sa Albanijom. Novi prelaz se gradi a do tada – blatnjava staza uz gradilište pa do stare napuštene zgrade iznad koje je bunker iz perioda Enver Hodzine vladavine.

Nakon što smo stali u drugu po redu kafanu-suvenirnicu u kojoj Zoki i Mili očigledno imaju dil sa gazdom – stigli smo do obala reke Bojane i za par minuta pred nama se ukazalo brdo za tvrdjavom Rozafom u našem narodu poznatoj kao Skadar na Bojani u čije je temelje uzidana mlada Gojkovica…

Prelazimo drveno-železni most koji su Austrijanci podgili 1916. (na početku svoje dvogodisnje okupacije grada) i koji je još u funkciji. Pored mosta – tone smeća koje se “slivaju” u prelepu Bojanu. Jedino u Albaniji video sam više smeća nego kod nas. Po broju prosjaka smo izjednaceni.

U centru Skadra velika nova Al-Zamil dzamija koju su izgradili Saudijci, zatim – verovali ili ne najveca katolička katedrala na Balkanu (veća i od zagrebačke), pozoriste koje su po ugledu na Boljšoj teatar izgradili Rusi… Tu je i nova pravoslavna crkva, ostaci stare engleske misije, franjvački samostan, parkovi, bazari… Inače, impresivna katedrala u Skadru kao i većina albanskih crkava i i džamija za vreme komunizma – nije služila u verske svrhe već je 1967. pretvorena u košarkašku dvoranu.

Posle Skadra idemo ka Draču i uz put se nižu novosagradjeni hoteli, benzinske pumpe, moteli i privatne kuće – u najrazličitijim stilovima: od imitacija Gaudija preko piramida (!) do srednjovekovnih zamaka a jedan aqua park je bio u obliku “Titanika”!!! Stajemo pored jednog od zamkova preko puta kojeg se nalazi niz ogromnih betonskih bunkera čiji je arhitekta po lokalnom predanju morao da udje u svaki od njih i istrpi avionska granatiranja kako bi se “narucioci radova” uverili da su gradjevine dovoljno cvrste. Arhitekta je preziveo ali je navodno posle toga poludeo.

Drač, najvažnija albanska luka koja će uskoro biti auto-putem preko Kukeša spojena sa Pristinom! Završiće tako kosovski Albanci svoj put ka “toplom moru” pre nego sto smo mi zaboli i prvi ašov (kod nas se ašovi koriste više u druge, terapeutske svrhe!) za Koridor 10, auto put Horgoš-Požega itd. Vozač Zoki nam kaže da je put od Skadra do Drača još do pre samo dve godine bio – izlokani makadam. Sada je to savremena magistrala koja posle Drača prerasta u autoput sa 4 trake.

Dakle, Drač: nekadašnja prestonica Albanije (od osnivanja drzave 1913. do 1920. kada je glavni grad postalo dotadašnje selo – Tirana). Uz obalu načičkani hoteli, sve je prilično natrpano, haoticno i prljavo. Iznad rive dvorci i vile nekadasnjih albanskih patricija, izmedju ostalih i zamak kralja Zogua čiji se sin Leka posle višedesenijskog izgnanstva vratio u zemlju i sada živi u Tirani. Ceo Drač je neverovatna mešavina mediteranske arhitekture XIX veka, ar dekoa, moderne, sivih gradjevina iz vremena komunizma, “papagajki” iz devedesetih i pseudomodernističkih gradjevina XXI veka… Navodno, Rusi masovno prodaju svoje nekretnine u Crnoj Gori u kupuju kuće i stanove uz albansku obalu gde su cene jos uvek izmedju 500 i 1.000 eura po kvadratu.

Prolazimo popred Aerodroma “Majka Tereza” i ulazimo u Tiranu. Ulaz u grad podseća na prilaze Beogradu iz pravca Novog Sada – fabrike, hale, benzinske pumpe, divlja i poludivlja naselja, deponije… Jednim od dugačkih bulevara stižemo do Trga Skenderbeg. Albanski glavni grad je na prvom službenom popisu iz 1923. godine imao – 10.845 stanovnika, 1985. – 200.000 a danas se procenjuje da je populacija Tirane brojnija od jednog miliona. Dakle grad se ustostručio za 85 godina i upetostručio za 25 godina.

Na glavnom trgu prepoznatljiv je spomenik Skenderbegu, postolje na kome je nekad stajala statua Envera Hodze sada je sablasno prazno, zatim džamija Etem Bej gradjena početkom XIX veka, Sahat kula, Nacionalni istorijski muzej sa ogromnim socrealistickim mozaikom u pročelju…

Obišli smo par prodavnica novina i videli da sem domaćih dnevnih listova i uvezenih inostranih magazina – Albanija još nema svojih čaopisa. Iz “mercedesa” parkiranog ispred Muzeja nacionalne istorije na sred trga – trešti “himna Južnog vetra” s kraja osamdesetih – “Mi se volimo” (Šemsa, Dragana, Sinan i Mile), Turbofolk kao srpski ubedljivo najefikasniji izvozni proizvod nije mimoišao ni Albaniju!

Desetogodisnji prosjak prati Dušana pola kilometra uporno pokušavajući da mu na solidnom srpskom proda hemijsku olovku sa albanskim grbom. Jedan drugi ispod spomenika Skenderbegu prodaje albanske i američke zastavice. Inače, Albanija je sigurno jedina zemlja na svetu u kojoj ima više američkih zastava nego u samoj SAD. Ne zaostaju mnogo ni zastave EU i Nemacke…

Odlicna pizza i nekoliko krigli tocenog “Amstela” u restoranu na rubu parka nedaleko od Trga Skenderbeg i – povratak za Crnu Goru.

Posmatram reakcije sautnika – ja sam očekivao više u smislu uredjenosti i čistoce (ni sam ne znam zašto!), Nemci, Finci i Englezi jedva mogu da povežu bilo šta, moji saputnici iz Srbije su prijatno iznenadjeni napretkom a vozac Zoki nas uverava: “biće oni za dvije godine ispred Crne Gore!”

One Response to “Albanija”

  1. Veca says:

    Nije dobro porediti se sa gorima od sebe, ali ja iz tvog teksta hocu da zaključim, da verujem, da se nadam da nismo najgori, najprimitivniji i najzaostaliji u Evropi. Još…

Leave a Reply

Powered by Wordpress | Designed by Elegant Themes