Tata u Parizu

Parafraza naziva kultnog filma ali i naslova Miličinog posta na ovom blogu pre par nedelja bila je nužna da istakne poseban doživljaj nekog mesta kada u njega putujete u raznim životnim dobima i “ulogama”.

UMETNOST I HRANA: Hotel Dassault na početku avenije Montaigne

U Parizu sam prva tri puta bio sa društvom, prošlog puta sa Sandrom na godišnjici braka a proteklog vikenda sa nama je bila i naša starija kćerka Elena. Prva tri puta legali smo u pet ujutro, mahom “pod gasom”, nakon noći provedene u restoranima i noćnim barovima francuske prestonice. Pre dve godine, sa ženom sam večerao na Ajfelovoj kuli, išli smo u “Mulin Rouge” i radili uobičajene stvari koje rade milioni turista koji godišnje posete Pariz (zvanični podatak – njih 80 miliona u 2006. godini).

Ovog puta legali smo rano, oko 22,00h u vreme kada je nebo nad Parizom u julu još potpuno svetlo, kao kod nas u predvečerje. Jedini gastronomsko-kafanski ritual koji sam i ovog puta ponovio bio je “fondue” sa sirom, izvorni švajcarski specijalitet koji je postao zaštitni znak francuske gastronomije i jedan od bitnih razloga zbog kojih dolazim u Pariz. Francuzi uz fondue sa sirom piju belo vino ali meni savršeno prija crno. Miki Ćirkovski naš dopisnik iz Pariza priča mi da je trenutno apsolutni hit u ovdašnjim mondenim krugovima specijalni fondue sa čokoladom koji izgleda kao vodopad od nekoliko spratova sa kojih se sliva istopljena najfinija crna čokolada u koju se onda umaču komadići raznog voća (jagode, jabuke, dinje…).

JOŠ JEDNA VERZIJA “POSLEDNJE VEČERE”: Rad Daniela Spoerija

Dok jedemo fondue sa sirom u restoranu u ulici koja nosi ime po zloglasnom kardinalu Rišeljeu, Miki mi priča kako površni utisak većine stranaca u Parizu o Francuzima kao hladnoj, samoljubivoj i uobraženoj naciji – zapravo ne stoji. To je, zaista, stereotip koji ćete sresti od američke kinematografije preko engleske književnosti do priča turista sa Balkana. U poslednje dve epizode serije “Seks i grad” kada Keri Bredšo dolazi u Pariz – to je na najplastičniji način opisano.

Miki mi priča kako je na priredbi povodom kraja školske godine za njegovu osmogodišnju kćerku – prvo išla predstava sa vijetnamskim motivima (u kojoj su obučeni u male Vijetnamce glumila i “bela” i “crna” i “žuta” deca), nakon toga svi su glumili obučeni u male Alžirce u dečijoj predstavi sa afričkom tematikom a na kraju su svi pevali “Marseljezu”, himnu države u kojoj žive.

ROOMS WITH A VIEW: Hotel “Plaza Athenee”

Ako ih poredite sa savremenim Nemcima i Engelzima, Francuzi se zaista mogu doimati hladno i prepotentno. Pokušali smo to da objasnimo i “kolektivnim stanjima nacija”. Englezi i Amerikanci čiji su jezik i kultura “pokorili” svet – osećaju se samouvereno i suviše lagodno da bi iskazivali neku prepotentnost. Na ulicama američkih i britanskih gradova većina slučajnih prolaznika će biti jako ljubazna što u Parizu baš neće uvek biti slučaj. Sa druge strane imamo Nemce, koji kao kolektivitet zbog dva izazvana i izgubljena rata u XX veku imaju potrebu da dokažu svoju civilizovanost, ljubaznost i toleranciju. Francuzi za razliku od Engleza i Amerikanaca nisu uspeli da nametnu svoj jezik izvan tradicionalno frankofonskog područja njihovih bivših kolonija, dok za razliku od Nemaca nemaju potrebu da bilo kome dokazuju da nisu ksenofobični i netolerantni. To je sve izrodilo čudnu mešavinu nacionalnog ponosa naroda sa ogromnom kulturom i tradicijom koja nije na adekvatan način valoriovana u globalnoj podeli “kolača”. Francuski prezir prema engleskom jeziku, “mekdonalds kulturi” i ostalim reliktima anglosaksonskog sistema vrednosti srešćete gotovo na svakom ćošku. Međutim, kada se ima u vidu činjenica da je nacija sa takvim kulturnim nasleđem i liderskom pozicijom na globalnom nivou u prvoj polovini XIX veka – danas u poziciji da deli 6. i 7. mesto po uticaju u savremenom svetu, neke stvari postaju jasnije.

CHITTY, CHITTY…: Revija oldtajmera uz Senu

Da se sad vratimo Parizu i tome da se u njemu može lepo provesti i u društvu trogodišnje kćerke. U subotu smo Elena i ja (dok je Sandra bila u šopingu) krenuli od Jelisejskih polja ka muzeju Orsej. Prvo smo na početku Avenije Montaigne naleteli na otvaranje izložbe posvećene hrani kao motivu umetničkih dela (“La Gastronomie Dans L’Art”). Stotinak slika, skulptura i instalacija od flamanskih majstora do Endija Vorhola – predstavljeno je u reprezentativnom zdanju “Hotela Dassault” iz 1844. godine, dok su zvanice čašćene potocima šampanjca i najrazličitijim delikatesima, veoma “jestivim” za razliku od oglodanih koski i ogrizaka od jabuka u nekim od instalacija na izložbi.

Odatle smo produžili niz pomenutu aveniju poznatu i po najvećem broju prodavnica luksuznih brendova (tu su “Gucci”, “Dior”, “D&G”, “Cavalli”, “Fere”, “Armani”, “Fendi”…). Zanimljivo je posmatrati prolaznike u toj ulici koji se potpuno razlikuju od onih koje možete sresti u Latinskoj četvrti ili na Jelisejskim poljima: tu su besprekorno odeveni muškarci u strukiranim odelima, previše feminizirani čak i za francuske standarde. Zatim, žene u “najboljim godinama” na čijim licima i telima se ocrtavaju tragovi višestrukih pokušaja “zaustavljanja vremena” – botoksirana čela i obrazi, usne nadaute od kolagena, silikonske grudi kao “conditio sine qua non”…

SEĆATE LI SE MISTER BINA?: Originalna “Vistlerova majka” je u Orseju

Negde na sredini Avenije Montaigne stigosmo i do legendarnog hotela “Plaza Athenee”, svakako jednog od najluksuznijih i najskupljih u Parizu (cene soba se prema zvaničnom sajtu hotela kreću od 970 za običnu sobu do 2.100 za deluxe apartman) koji je čest motiv u filmovima i serijama čija je radnja u Parizu. Viši spratovi hotela “Plaza Athenee” imaju fenomenalan pogled na Ajfelov toranj, neke sobe su dekorisane u stilu Luja XV a druge u “ar dekou”…

Elena i ja smo se zadovoljili kafom, vodom, đusom i desertom (kolač sa rastopljenom vrelom crnom čokoladom unutra koji pliva u sladoledu) i 45 minuta uživali u decentnom ambijentu hotelskog bara “Plaze Athenee”.

Produžili smo dalje uz Senu do muzeja Orsej (Musee d’Orsay) usput naletevši na paradu oldtajmera od kojih su neki izgledali poput automobila iz Eleninog omiljenog mjuzikla “Chitty, chitty, bang, bang”.

NEKADAŠNJA ŽELEZNIČKA STANICA: Muzej “Orsej”

Dete odraslo u sredini u kojoj se retko sreću pripadnici drugih rasa nekoliko puta se okrenulo u pravcu dečaka i devojčica crne boje kože koji su se vraćali iz škole sa komentarom: “Tata, vidi, Cigančići!”. Ona ima tri godine i “nije joj za zameriti”, ali bi slično (odnosno još gore!) reagovala verovatno većina naše dece školskog uzrasta. Kada bi na kraju školske godine poput Mikijeve kćerke imali predstave sa motivim bajki drugih naroda, vera i rasa, to se verovatno ne bi dešavalo.

Stigli smo na kraju i u Orsej u kome je pored stlne postavke u toku bila i izložba “From Cézanne to Picasso, Masterpieces from the Vollard Gallery“. Orsej je pored svoje bogate kolekcije poznati i počinjenici da je smešten u nekašanjoj železničkoj stanici. Posmatram grupe dece predškolskog uzrasta kako sede na podu muzeja ispred remek dela umetnosti XIX i XX veka i crtaju ono što vide pred sobom. Identične scene viđao sam u muzejima i galerijama Njujorka, Londona, Madrida i drugih gradova “zapadne civilizacije”. Nikada u nijednom našem muzeju nisam zatekao ništa slično. Mogao bih se čak opkladiti da 95% Novosađana nema bi najgrublju sliku o tome kakva blaga sve kriju recimo Galerija Matice Srpske ili Spomen zbirka Pavla Beljanskog. U Galeriji Matice, recimo, portir (!) redovno pođe za mnom kako bi upalio svetla na drugom spratu u velikoj sali u kojoj su izložena remekdela srpskog slikarstva XX veka. Ne treba pojađnjavati da je to zbog toga što štede struju ali i zato što sam uvek bio – jedini posetilac! Novosadske kafane, barovi i pabovi, međutim, ne zaostaju mnogo za pariskim – ni po ponudi ni po poseti. Dakle, problem je u našem odnosu prema kulturnom i istorijskom nasleđu, u tome da strance radije vodimo na fiš-paprikaš, špricere, roštilj i tamburaše nego da gledaju Šumanovića ili Šerbana.

Posle ove serije neizbežnih digresija koje su razbile koncept mog kratkog zapisa iz francuske prestonice, ostaje mi da se vratim na temu sa početka priče i zaključim da je sjajno biti otac u Novom Sadu ili Parizu, svejedno. Moje dete ima sreću da sa tri godine vidi gradove u kojima sam ja prvi put bio u 30.

Boriću se da je ta činjenica za 20 godina ne pretvori u “razmaženo-gradsko-tatino-i-mamino-derište-kome-je-sve-pruženo-na-tacni-i-ni-za-šta-ne-mora-da-se-bori”. I već znam da će to biti jedna od najtežih bitaka mog života.

12 Responses to “Tata u Parizu”

  1. Jelena Tinska says:

    …jer “kolo srece se okrece”
    Ja sam kao i Tvoje dete imala tu srecu da vidim ceo svet rano.Bilo je drugo vreme.TITO-partija, cenjeni crveni pasos,Yuga…sve mi je bilo pruzeno na tacni…i onda se jednog dana tacna razbla, ali ja sam bila sigurna usebe, jer OD LJUBAVI koju nam pruze mama i tata, NIKO NIJE UMRO.Pogotovo od Tatine i mamine se stice ta sigurnost i opustenost.
    Prosla sam planetu uzduz i popreko i izabrala Novi Sad za zivot.
    Pariz obozavam.u njemu sam svake godine od svoje 11-te.Tamo mi zivi pola rodbine.Ali Vizental je rekao:”ganice naseg uma, su granice nasegjezika”I bio je u pravu.
    Dakle ne brini za Elenicu i Indiju…brini za Tatu i Mamu.
    A da je Gersvin ziv, sad bi dobio novu inspiraciju i napisao bi TATA U PARIZU>
    J.

  2. minja says:

    Kada bi u Vasim casopisima objavljivali tekstove koje pisete ovde,bojim se ,tiraz bi debelo opao,a da kojim slucajem osnujete novi sa ovakvim sadrzajem,ugasio bi se pre nego sto bi drugi broj izasao.Ili se varam?Devedeset procenata naseg stanovnistva razmislja o goloj egzistenciji:sta jesti,sta obuci,kako iskolovati decu.Glavna relaksacija im je gledanje tv-a i citanje zute stampe,po mogucstvu sa tekstovima u kojima nekome lose ide,neuspesima i blamovima svake vrste.Tako se ne osecaju kao jedini gubitnici na svetu,pa im dodje lakse.Komentarisu tudj,a ne svoj zivot.Na propale,dvorce Vojvodine gledaju kao na najnormalniju stvar.Oni,naime,ni svoje kuce i stanove nisu obnavljali vec godinama,i pomalo su besni i uvredjeni kad bi im jos na dusu stavili i dvorce,crkve,spomenike i groblja. Putopisne reportaze iz Evroskih,Azijskih,Africkih i drugih metropola takodje ne vole,pomalo ih nerviraju,pomalo ih mrze.Ne vole sto nemaju para,pa se nerviraju sto tamo nece ici,a onda mrze one koji su isli i o tome pisu.Ja odavno familiji ne pokazujem slike sa putovanja,snimke ni u ludilu,a na pitanje “kako smo se proveli”?,odgovaram sa skromnim “lepo”. Probajte da tako odgovorite ljudima kada dodjete sa puta.Da im bez ushicenja pricate dozivljaje misleci da ih interesuje.Iznenadili bi se da bi retko ko postavljao potpitanja.A onih preostalih deset posto stanovnistva podelila bih u dve grupe.Prvi imaju puno para i okupirani su njihovim umnozavanjem,gradnjom sopstvenih dvoraca,pravljenjem sopstvenih mini gradova i spomenika,tako da ih nista drugo ne zanima.Druga grupa je ona koja ima dosta novca da zivi lagodno,bez svakodnevnog stresa,grupa koju zanimaju stvari o kojima pisete,ali je brojcano mala da pokrene inicijative,a finansijski nedovoljno jaka da ih sama ostvari.Na primer,da otkupi stari dvorac u Vojvodini,restaurira ga,otvori hotel za turiste…I da dodam jos nesto.I ja imam devojcicu od tri godine,i kako zivimo u zapadnoj Evropi,cesto putujemo sa njom,vidi puno toga.Ali mislim da je kljuc dobrog vaspitanja svakodnevnica,i tu se od zapadnjaka zaista moze nauciti.Ucim je da se obraduje kutiji zvaka.Kada nam dolaze gosti,insistiram na sitnicama kao poklonima.Mora da odluci da li ce na ringispil ili konja-ne moze oba istog dana, Igracke kupujem kada vidim da nesto zaista zeli,da je nije prosla volja,i obavezno kazem da moramo da sacekamo platu,pa kupimo posle par dana.Ne zavrsava se svaka setnja kupovinom,ali moze neka sitnica:snalica,cokoladna bananica…Citam joj bajke sa porukama,trudim se da o tome pricamo,da shvati kroz price sta je dobro a sta zlo,sta znaci biti posten i plemenit i a sta pokvaren i zao.I nadasve,da joj licnim primerom uticem na formiranje tih stavova. POZDRAV!

  3. Jelena Tinska says:

    Draga Minja,
    da Kolumbo nije otkrio Ameriku mi bismo svi sada putovali svetom.A da Nikola Tesla nije otisao odavde jos bismo ziveli u mraku.Kao sto da nismo putovali i sirili horizonte ne bismo znali ni za Andersena cije bajke vii citate svojoj devojcici.
    Celo kinesko carstvo je propalo zbog jednakosti, a Rusija bi odavno bila najjaca na svetu da nisu komunisti zatvorili granice i zaustavili procvat najtalentovanije nacije na svetu.
    Prema tome, pametnom je i komarac muzika…neka samo oni koji putuju sire vidike onima koji ne putujiu….Neka bar neko ponekad upali svetlo u ovom mraku!

  4. lidija culibrk says:

    Draga Minja,
    i ja sam mu rekla isto to! Ali ne moze on da se ne odusevi, da ne prica i ne pise o tome :)))). Znam coveka. A mislim i da mu je sve jedno da li ce ga zbog toga voleti 5 ili 10 ili 0,0001 posto ljudi. Za njega licno, mislim da je bolje da ne pise, a za nas ipak – da pise.
    Neka odluci sam!
    Roberte, javi se! Aaa, na putu si…

  5. robert coban says:

    Evo, posto sam prozvan, ukljucujem se u polemiku na temu “Da li je strasno na pocetku 21. veka putovati u Pariz i pisati o tome”. Nije ovo, naime, prvi put da dobijam kritike na tu temu ali mi je blog zgodno mesto da kazem svoje misljenje o tome i da ono dodje do velikog broja ljudi.
    Za svojih 39 godina zivota proputovao sam pola sveta i izuzev prvog stipendijskog putovanja u Ameriku 1994. koje je finansirala Vlada SAD, sve ostalo sam placao iz svog dzepa.
    Da li treba pricati i pisati o svojim putovanjima ako zivis u Srbiji 2007.? Minja koja zivi u Zapadnoj Evropi kaze da ne treba izazivati zavist i gnev “onih koji imaju manje”, Jelena tvrdi suprotno, Lidija ima “medjustav”…
    Intimno, slazem se da je slikanje na lukuznim jahtama i publikovanje toga pitanje “dobrog ukusa” u zemlji poput Srbije. Medjutim, pisati o Parizu, Londonu, Madridu ili Amsterdamu u vreme kada evropski srednjoskolci od svog dzapraca skoknu pomocu lowcost avio-kompanija za vikend iz jednog u drugi grad na kontinentu, zaista ne smatram bahatoscu. Bez obzira na cinjenicu sto znam da to danas sebi ne moze da prisuti 80% gradjana zemlje u kojoj zivim. Pa, pre 40 godina puno ljudi nije moglo sebi da priusti ni TV-aparat pa su dolazili kod mojih roditelja koji su ga imali da gledaju vaznije utakmice, serije i filmove. Da li je trebalo da moji roditelji drze TV-aparat u tajnosti da ne bi izazivali zavist i mrznju kod komsija! Ne, nego su to delili sa drugima i pojacavali kod drugih teznju za uspehom pa su i oni nekon par godina kupovali TV-aparatate kada je to postalo dostupnije. Za nekoliko godina i kod nas ce lowcost kompanije organizovati letove do Pariza, Praga ili Lisabona za 10 ili 20 eura i ljudi ce putovati mnogo vise.
    Nije problem u tome sto ljudi nemaju za putovanja, mnogi i imaju pa novac trose na gluposti i statusne simbole koje “prikazuju” na ulicama svojih gradova (garderoba, automobili) a na puitovanja ne odlaze jer – “ko ce tamo da ih vidi?”. Problem je u tome sto smo mi kao drustvo postali licemerni.
    Nikada ne bi saznali detalje o lepotama raznih tacaka Planete da nismo citali knjige, novine, magazine, gledali ranije Dejvida Belamija danas Animal, Discovery ili Travel Ch. Pa opet, nismo bili ljubomorni na one koji sa tih mesta izvestavaju nego smo se radovili i tezili tome da jednog dana imamo dvoljno novca, vremena i mogucnosti da i sami tamo odemo.
    Zato je Lidija u pravu kada kaze da mi je svejedno koliko ce me ljudi zbog tih putopisa voleti ili mrzeti, ja cu i ubuduce uvek kada imam nesto da kazem to reci i kada vidim nesto interesantno ili lepo to podeliti sa ljudima koje to zanima. A onima koji me zbog toga i dalje budu mrzeli zaista najtoplije preporucujem da rade, bore se se u zivotu, zarade neki novac i sto pre otputuju iz ove zemlje bar jedan vikend. Makar do Segedina, Skoplja, Temisvara ili Banjaluke. Biciklom, autostopom, vozom.. ima mnogo jeftinih mogucnosti. Kada se vrate, sigurno ce razmisljati bar malo drugacije.

  6. Jelena Tinska says:

    Jao jao…pa da ljudi nisu pisali bili bismo sad vec skroz u mraku.I ja sam proputovala ceo svet…Moj tata je mislio da je vaznije da putujemo nego da kupujemo namestaj iz Juugoexporta, ficu, stocic za TV i seljacke zavese…Aloooo putovanja sire vidike.A deca treba da polome sve igracke da bi videla sta je UNUTRA.Jer igracke nisu da se njima naigramo nego da ih se zasitimo.
    STALNO i UVEK deci treba da pruzamo SVE sto mozemo jer sutra nas nece mozda biti.A od ljubavi niko nije umro.
    Robert treba da pise, jer pre svega pise lepo, pise o SUSTINI.I ne slika brodove, jahte, i nuvoris zdanja vec umetnost istoriju i opet sustinu.
    A drugo, za Mirelu; steta sto nije sa detetom posetila Kinu dok su svi bili isto obuceni…mozda bi tamo izabrala da zivi.
    Jedva cekam da cujem sta je bilo u Indiiju…
    A ja pisem sutra o Cannesu….

  7. Jelena Tinska says:

    I jos nesto…Milica, moja cerka je bila letos malo u Herceg Novom.Karta JAT-ova je do BGD-a kostala 90eu.A mi smo prosle nedelje iz Londona do Nice otisli za £20::))

  8. lidija culibrk says:

    Roberte, moram priznati da se slazem sa tobom. Skoro u potpunosti. Imam samo jedan mali amandman u vezi GLORIFIKACIJE putovanja, koja je opsti savremeni trend. Jer da putovanja po svetu nisu glorifikovana i precenjena, onda Robertu ne bi niko ni zavideo.
    Digresija: jedino je nasa baka imala stav prema Robertu “pa, jel bas ti siroma moras da putujes u ta najudaljenija mista na svitu, jel nema nikog drugog u tvojim novinama da ide misto tebe :))). Da, ona ga je sazaljevala sto MORA da putuje!!! :)))
    Dakle, amandmancic. Verovatno znas (i Jelena i Minja, takodje) da ima mudrih ljudi, bogatih duhom, ispunjenih zivota (anticki filozofi) koji nisu NIKADA napustili mesto svog rodjenja. I da se stvari prvenstveno odvijaju u glavi. SAOBRACAJ u glavi prethodi fizickom SAOBRACAJU iz grada u grad, iz drzave u drzavu, sa kontinenta na kontinent, sa planete na planetu…
    Hocu da kazem da nekoga putovanja obogate, a nekoga ne, a da nekoga ni NEPUTOVANJE ne osiromasi.
    Ovo nije racionalizacija mog straha od letenja na dugim relacijama i “nedovoljnog putovanja”, samo druga strana medalje. Mislim da bi se i Velja slozio sa mnom.
    Definitivno je da ljudi TRBA da putuju – to je od civilizacijskog znacaja, a oni koji NE PUTUJU iz bilo kog razloga ne mogu tu cinjenicu da koriste kao opravdanje za svoju intelektualnu i duhovnu prazninu, provinciski duh, ogranicenost …

  9. Hvala ti na ovom slagvortu.
    Znam prilican broj ljudi koji putuju samo da bi se slikali, pravili zazubice rodjacima i komsijama, punili sobe besmislenim suvenirima. Cuvene su recenice takvih likova: “Treba ici na Kubo dok je Kastro ziv!” ili ona jos bolja: “Treba ici na Maldive dok nisu potonuli!”. Taj profil likova punih glava i pranznih dzepova koji putuju tokom cele godine ali na tim putovanjima vide samo opsta mesta, “mesta za slikanje”, me mozda jos vise uzasava od ovih koji imaju para a ne putuju. Doticni se nepogresivo prepoznaju po desticanijama koje odabiru: Milano, Rim, Pariz, Barselona, San Trope, Monte Carlo (samo kad je “Formula 1”) Dubai, Maldivi, Sorento (lane), Polihrono (ove godine), Kankun, Las Vegas… Vidim da se na svetskom nivou pojavila i turbo-verzija “kvazi globtrotera”. To su oni sa jako, jako puno para (npr. muz Sandre Melnjicenko) kod kojih je prestiz nociti pod vedrim nebom u Sahari, letovanje na Grenlandu, poseta kraljevini Butan, Uskrsnjim ostrvima… Motivi su slicni kao i ovim nasim “globtroterima” samo su im dzepovi dublji. Dakle, poptuno se slazem da je glavno “putovanje” ono u glavi i da se ako tako putujes moze napraviti mnogo bolji putopis iz Delobiblatske pescare nego sa Francuske rivijere.

  10. Nema mesta nikakvim zamerkama ili nekoj vrsti gnevnih komentara sa naznakama samosažaljenja. Ovakvi i drugi putopisi, puni života, realnosti i mnoštva činjenica mogu da budu samo blago.

    Sećam se da sam kao klinac u jednom dahu pročitao putopis iz Meksika (knjiga “Meksiko” izdata kod nas ’52.) češkog novinara i spisatelja Egona Kischa, jeste da se radilo o putopisu s početka četrdesetih prošloga veka, ali tim bolje – stekao sam tada samo sliku i neku predstavu o nekoj udaljenoj zemlji izmeštenu i prostorno i vremenski.

    Takođe, sećam se da smo kao klinci jedva čekali subtnje veče i emisiju “Od našeg dopisnika” koja nam je približava svetske metropole iz prve ruke (od naših tamošnjih dopisnika i drugih tamo negde nastanjenih zemljaka) – vizuelno, praktično i vrlo plastično.

    E sad, neko će ta mesta i sam nekada posetiti, neko neće, iz raznih razloga – nema volje i motiva, nema sredstava, nema vremena, ne voli avione i sl. Uglavnom, oni koji vole da upoznaju nešto drugačije – naći će put i načine, pravi primer za to je naš kolumnista Žikica Milošević koji je proputovao pola sveta i to uglavnom u low budget varijanti, a ponekad “i bez pare i dinara”. A da nema njegovih živopisnih, životnih i pitkih putopisa mnogi bi ostali uskraćeni za poneko “virtuelno putovanje”.

  11. minja says:

    Draga Lidija,bas Vam hvala sto ste pazljivo procitali moj tekst,i sustinski ga razumeli. Jer,niko normalan nije ni protiv putovanja,ni protiv pisanja o njima, ni protiv pruzanja ljubavi rodjenoj deci, niti bih zivela gde su svi jednaki, jos manje tamo gde su po rodjenju pa do smrti nejednaki, ne stajem u odbranu onih koji imaju manje,ja sam prosto konstatovala jedno stanje. Svako stvari ima pravo da gleda sopstvenim ocima,a ako ih vidimo razlicito, to nije razlog da se vredjamo. U potpunosti se slazem sa vama i pozdravljam vas.

  12. jovana says:

    Ljudi nema ljutis-koliko zelis toliko vredis,koliko zaradis toliko si bogatiji,koliko vise prelepe planete zemlje vidis toliko zivis-pozdrav svima!!!!

Leave a Reply

Powered by Wordpress | Designed by Elegant Themes